Ne­ka bu­de ma­lo pat. Pat po­zi­ci­ja vi­še je muč­na ne­go mat, ali do­bra za na­u­ku tr­plje­nja. Mo­že i za na­u­ku sa­mo­pre­zi­ra. Mat je su­ro­vi­ji od pa­ta, ali pat je te­ži. Ne­ka se glu­post pod­ra­zu­mi­je­va, kad se de­si pat. Ni­je­ste pred­vi­dje­li ni ko­li­ko ste mo­ra­li. Pred­vi­đa­nje je do­bar znak in­tu­i­tiv­ne in­te­li­gen­ci­je. Ko za­pad­ne u pat po­zi­ci­ju, te­ško mo­že se­bi da opro­sti gre­šku.
Cr­no­gor­sku vlast iz po­li­tič­kog pa­ta mo­že je­di­no iz­va­di­ti NA­TO pakt. Ne­ma dru­ge uzda­ni­ce. Jer je­di­no NA­TO mo­že da ru­ši re­gu­lar­nost. Po to­me je i po­znat. U to se ovi Cr­no­gor­ci i uzda­ju. Oni mi­sle, i ti­me se odu­še­vlja­va­ju da NA­TO pakt sva­ko­me na svi­je­tu mo­že da­ti mat. Ne obi­čan mat, ne­go ma­ti­nu. Ne ni ne­ku te­šku ma­ti­nu, ne­go po­ga­nu ma­ti­ne­ti­nu. Ali Ru­si­ja je na ne­ki na­čin već uve­la i Ame­ri­ku u pat po­zi­ci­ju, bez ob­zi­ra na pre­vi­so­ku am­bi­ci­ju. Sad se mno­gi pri­sje­ća­ju da je Ru­si­ja pa­to­si­ra­la mno­ge za­bi­te ovo­ga svi­je­ta, u ne­kim pr­vim vre­me­ni­ma. I ne ne­ke re­gi­o­nal­ne za­bi­te, ne­go ve­li­ke ge­o­po­li­tič­ke za­bi­te i or­ja­te, grd­no, i do­volj­no su­ro­vo po­pa­to­si­ra­la. A ova, od na­ro­da odvo­je­na Cr­na Go­ra, s ve­li­kom am­bi­ci­jom upi­re po­gled, i kan­di­du­je pro­gram da ma­tu­ri­ra na no­vo­u­ka­za­nom ge­o­po­li­tič­kom pro­ble­mu. Sprem­na je svu svo­ju pro­šlost da po­da, da okre­ne le­đe i Sr­bi­ma i Ru­si­ma, sa­mo da je pri­me ta­mo gdje vi­še ne­će da bri­ne za svo­je po­sto­ja­nje.
Cr­na Go­ra za ne­ko­li­ko vje­ko­va svo­ga na­stan­ka uzda­la se u ru­sku po­moć, i moć, a sad još pri­želj­ku­je ru­sku ne­moć. Ru­ska ne­moć bi je spa­si­la od se­be sa­me. Jer Cr­na Go­ra sa­mo že­li da po­ra­zi svoj na­rod, a ne mo­že da ga po­ra­zi bez NA­TO-a. A je­di­no, ako je Ru­si­ja ja­ka, NA­TO i ne bi ri­zi­kao da spa­sa­va cr­no­gor­ski re­žim od svog na­ro­da? Pred­sjed­nik Đu­ka­no­vić već za­po­ma­že, da ga ču­ju na Za­pa­du, ka­ko Ru­si­ja na­vo­di cr­no­gor­ske de­mon­stran­te (na­rod) na nje­go­vu vla­du. Ta­kvi in­for­ma­tiv­ni pa­ra­dok­si, i ku­mu­la­tiv­na pro­ti­vr­ječ­ja mu­če Cr­nu Go­ru cr­nim mu­ka­ma. Isti­na je ne­po­želj­na, i naj­ve­ći ne­pri­ja­telj. Ob­ma­ne i ma­ni­pu­la­ci­je je­di­no su „rje­še­nje“ pa­to­si­ra­ne cr­no­gor­ske vla­sti. Sve što ka­že zva­nič­na Cr­na Go­ra, ni­ko joj ni­šta ne vje­ru­je, ali jed­ni po­dr­ža­va­ju nje­ne sa­mo­ob­ma­ne, jer im je cilj da se pri­je uru­ši. Bje­ža­ni­ju u NA­TO oprav­da­va pre­la­skom u „dru­gi ci­vi­li­za­cij­ski krug“? Do­sa­di­la joj ći­ri­li­ca na ko­joj je na­sta­la? Ili pra­vo­sla­vlje ko­jim se kr­sti­la, pa tre­ba da se od­kr­sti pro­te­stan­ti­zmom, la­ti­ni­zmom i evro­vo­a­je­ri­zmom? Sva­ko ko vi­di, vi­di da sa­mo go­mi­la ob­ma­nu na ob­ma­nu, ali ubi­je­di­la je one ko­je je dr­ži za gla­vu, da je to ta­ko pa iako ni­je. Te­ško je uop­šte mi­šlje­nje i ra­su­đi­va­nje ve­za­ti za sa­vre­me­nu cr­no­gor­sku vlast. Sem, ako se ne­mi­šlje­nje, ili zlo­mi­šlje­nje, mo­že na­zva­ti mi­šlje­njem. Kad ka­že da ula­skom u NA­TO „pre­la­zi u no­vi ci­vi­li­za­cij­ski krug“, oči­to da ne raz­li­ku­je ci­vi­li­za­ci­ju i mi­li­ta­ri­za­ci­ju, ili, što je još go­re, a bli­že nje­noj isti­ni - da pod ci­vi­li­za­ci­jom, upra­vo pod­ra­zu­mi­je­va mi­li­ta­ri­za­ci­ju. Jer su­šti­na NA­TO- a ni­je mir, ne­go – mi­li­ta­ri­za­ci­ja. Ali upreg­nu­ti mi­li­ta­ri­stič­ki pro­pa­ga­to­ri sa­mo go­vo­re - NA­TO do­no­si mir. Ta­ko dro­be oni ko­ji dro­be smi­sao. Naj­za­po­sle­ni­ji i, po­seb­no, naj­pla­će­ni­ji su da­nas u Cr­noj nam Go­ri oni ko­ji dro­be smi­sao. (Ja tr­pim dro­bi­li­ce, to se u na­šoj ku­ći ni­je ni­kad tr­pje­lo. Ako će ne­ko da dr­o­bi, ne­ka dro­bi ta­mo gdje ga ne ču­je­mo.)
O NA­TO- u se da­nas dro­bi u Cr­noj Go­ri „kao pred ne­čim“, kao pred ne­kim pre­lom­nim do­ga­đa­jem cr­no­gor­ske isto­ri­je. Nji­hov sve­ti par­tij­ski za­da­tak je da „pre­la­ma­ju mo­zak“. „Pre­la­ma­nje mo­zga“ u Cr­noj Go­ri je po­sao od vi­šeg dru­štve­nog in­te­re­sa. Ko vi­še „pre­lo­mi mo­zgo­va“, taj vi­še do­bra uči­ni ovoj Cr­noj Go­ri, ko­ja je svoj na­rod pro­gla­si­la za tu­đi i svo­ju isto­ri­ju za ka­ta­stro­fu, od ko­je se sad spa­sa­va.
Ko­li­ko dro­be i „pre­la­ma­ju mo­zak“ s dr­žav­ne te­le­vi­zi­je, ne da­ju smo­re­nom na­ro­du ni za­spa­ti, pa, ko je lak­ši na no­ge, po no­ći usta­je, i zvi­ždi im, uda­ra u pra­zne šer­pe, psu­ju, pi­šte, vri­šte, ne­bi­li sja­ha­li s umor­nog na­ro­da.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ